недеља, 24. јул 2011.

Селидба!

Овај блог је послужио сврси и заслужио да оде у пензију. Могло би се рећи да је то мој блог 1.0, заморче на коме сам тестирала своје блогерске способности, па кад видех да нема негативних коментара, рекох себи да бих могла да наставим с тим. Па, уколико неко ово прати и није му дозлогрдило да чита шта ја имам да кажем, може ме наћи овде. До следећег читања,

млада у старкама/новопечена домаћица


петак, 22. јул 2011.

Епилог

Свадба је дошла и прошла. Питам се колико људи је ишчекивало тај, значајан, велики тренутак са осећањем да само жели да се све то што пре заврши, из простог разлога јер носи превише бриге и стреса. Е, та сам. Све смо сами организовали, чупали косу и падали на колена као онај матадор у филму о Фердинанду, јер је овај тип свадбе врло незахвалан за организацију, овде где смо. Свима смо морали да објашњавамо шта желимо, јер нико није могао да схвати на шта ће то да личи, чак и неки јако блиски људи. Сви су мислили да смо полудели, па су нам тиме стварали додатан притисак. Држали смо се добро до ноћи пред венчање, када је стрес еруптирао као вулкан, због распореда седења. Притом мислим на мене, младожења је и даље био сталожен и мрзела сам га због тога. Well, not really, али сам се ја много више нервирала у вези целе ствари. Ишчитала сам гомилу чланака и дискусија на форумима како све те бриге испадну непотребне и излишне, али докажи то невести која сама прави своју свадбу, размишљала сам о свему, од укуса кифлица до нијансе боје трачица на лампионима који ће висити изнад нас. Прерачунавање материјала за храну ме је скоро убило. Не желим више да размишљам о томе колико је грама мајонеза потребно за руску салату од 20кг. Не желим да шијем хаљину за свадбу, не желим да аранжирам цвеће, не желим да ме сликају са свих страна сатима и сатима. Не желим више да се удајем, испунила сам своју квоту. Било је дивно и за памћење, сви су се дивно забављали, сви су плесали и сви су нас нахвалили. После свега ми је био потребан дууугачак ментални одмор. Никада нисам била једна од оних девојчица које од малена планирају своју свадбу, тачно знају хоће ли носити ''сирена'' хаљину или кринолину, уче да ходају на ципелама на штиклу специјално за тај дан, радују се туђим свадбама и меркају оркестре и рецепте за торту. Можда сам се зато нашла у небраном грожђу и нисам имала појма одакле да почнем, мада, класичне свадбе и не би биле од помоћи.
Преживели смо! То је најважније, а сада најзад креће real deal, мислим да ће ми све то много лакше пасти. Бар нема бесомучног фотографисања.


субота, 28. мај 2011.

Крајње је време за DIY илити Уради Сам одељак

Пре него што сам имала потребу да размишљам о својој свадби, знала сам да 'те ствари' нису баш јефтине, као и то да ћу се намучити да за своју нађем оно што ми се свиђа - од одеће и обуће до разних детаља које сам замислила. Недељама сам шврљала по граду тражећи цветиће за сватове, вазнице, сијаличице и сл. и нисам нашла ниједну ствар која ми се допала. Ниједну. Zero. Zilch. Проблем са свадбама у Србији је (мислим да се понављам, али хајде, да утврдим градиво) што су униформисане, једноличне и хеј, немојте ме схватити погрешно, али умеју да буду досадне. Када сам на некој свадби, углавном имам утисак као да је Дан Мрмота изнова и изнова и изнова...
Било је пар одличних, да не грешим душу, али мени треба нешто друкчије. Разумем да девојчице од малих ногу маштају о белој хаљини, већина воли да се ухвати у колце, а прасетина је бонус згодитак, али то нисам ја. Никада нисам била. Ја сам она што је у основној школи слушала рок и метал и преседела цело другарско вече, јер нисам хтела да се повинујем ритму који је диктирао Уметни-глупо-име-за-бенд, а гомила деце, несигурно поскакивала у колу, на штиклицама које су им вероватно биле прве и гушећи се првом краватом коју су на себе ставили. Hell no! Моје мартинке и ја смо биле у другом фазону. Нешто слично се догодило и на матурској вечери, мада је 'афтер-парти' био подношљив, а моје мартинке и goth хаљина су окачене о клин зарад арт деко хаљине чију слику сам нашла на програму дочека Нове године из '20-их и направила је од прабабине хаљине и пар метара црног сатена. Дакле, не баш мејнстрим.
Елем, моја свадба не може да буде једна у низу бело-чипкастих-оп-цуп-колце-тресу-се-надлактице свадби, па и детаљи морају да буду у складу с тим.
То би значило да сам морала да загрејем столицу (нисам одолела да то кажем) и на интернету погледам шта раде младе у иностранству, поводом сличних намера о неформалним свадбама.
И јесам. И кажу свашта! Наспрам храбрих, подоста истетовираних, избушених и у свим бојама офарбаних госпођица, ја сам аматер највећих димензија, пуританка попут библиотекарке са доколеницама и чврстом пунђом. Овде ме гледају чудно кад кажем да венчаница неће бити бела, тамо... немам добро поређење, али људи праве венчања са зомби тематиком, па ви видите.
Уради сам варијанта се у иностранству подразумева, ако желите 'лични печат', али генерално све можете наћи у слободној продаји. Код нас је то већ друга прича. Избор је веома мали, јер већина људи жели класичну свадбу. Ја желим много тога, али морала сам да савладам своје нагоне да 'дан В' претворим у циркус и водим се оним 'више је мање' (а и јефтиније)!
Желела сам доста реквизита за сликање, јер не желим уобичајене фотографије, где се младенци сликају са свим рођацима, који седе за столом, а испред њих су остаци печења и згужване, употребљене салвете. Хоћу забаву, зезање, искрене осмехе на сликама! Дакле, морала сам да пустим у погон мождане вијуге и будем креативна, а понешто и да 'ћорнем' с интернета (само идеје). Шта ћу када немамо Paypal, али не знам ни да ли бих све поручила , пошто овако бар имам осећај да сам урадила нешто, знате већ, осећај личног достигнућа, иако су ситнице у питању.
Охрабрена сведочењима других DIY млада, поручила сам онлајн (О дааа, куповина преко нета у сред Србије, одушевљена сам!) гомилу филца из Creatinas-a (сва срећа па не постоји у мом граду, иначе им не бих избијала из радње), купила тубу охо лепка и штапића за ражњиће и уз помоћ маказа пустила машти на вољу. Ево резултата:


Има ту бркова, вампирских осмеха, монокл, а у међувремену сам направила и вилинске чаробне штапиће и гомилу срца. Кад је бал, нек је забава! Од картонских подметача за торте сам направила рамове за слике, празне, да може да се протури глава, стрип-балончиће које сам премазала бојом за школске табле, па свако може да напише шта жели и осећа у датом тренутку, а планирам да направим и месец од папира. Надам се да ће ми 'мисија Месец' успети. Ах да, ево балончића:


А ту је и бидермајер... нисам хтела да бринем хоће ли цвеће издржати дуг, јунски дан:


Руже су направљене од истог материјала од кога ће бити сашивена венчаница (љубичасте) и зелених, да разбију монотонију. Туторијал сам нашла на DuhBe сајту, стварно је просто к'о пасуљ!
Од вазница за цвеће сам одустала, јер сам видела дивне идеје са цвећем у најобичнијим теглама украшеним машницама и симпатичним натписима, тако да сад скупљам тегле и претражујем шпајз. Осветљење смо решили тако што смо купили разнобојне лампионе код Кинеза, па ћемо их покачити туда-свуда, а поставићемо и мале свеће у чаше испуњене каменчићима с плаже, па ће то уједно бити и додатни декоративни детаљ.
Има још тога, али ако планирам да направим фину УС секцију, треба ми више од једног поста о томе, па понешто чувам и за следећи пут :) Cheers!

уторак, 17. мај 2011.

All the pretty things!

Одавно нисам написала нешто, и помало се осећам кривом због тога, пошто ми се заиста свиђа идеја о мени блогерки, креативној индивидуи која постиже да планира своје венчање и пише о целом процесу, постављајући успут гомилу слика које све то документују. Ту постоје само два проблема. 1. Неорганизована сам. 2. Лења сам. Вереник ме зове ''бубо лења'' и рецимо да је у праву, мада је истина ближа ономе да сам само спора. Морам све да осмотрим из више углова, да размишљам дуго, променим мишљење пар пута и вратим се на оригиналну, најбољу идеју, па је тек онда спроведем у дело. Ок, лења сам :P

Данас планирам да Вам покажем неке стварчице које су ме одушевиле и инспирисале током досадашњег планирања, немам појма где сам нашла већину њих, јер сам у међувремену прочитала неких 200 блогова, не шалим се! Букмаркова има толико да морам да скролујем, скролујем и скролујем, да би се на крају отворио посебан део са још букмаркова... обећавам себи да ћу их средити ових дана (и правим сумњичав израз лица). Није лепо што слике стављам само овако, без означених извора, али шта је ту је, верујем да креативним људима који су ово направили неће сметати да бацимо поглед.

Па, ево неких инспиративних, прелепих, детаља:

Путокази и знакови: 

Dodaj.rs

Фигуре за торту

Dodaj.rs

Остало је још мање од месец дана до 11. јуна и док гледам ове занимљиве фигурице за торте почињем мало да бринем, јер морам да обавим још доста тога, нисам ни почела да правим путоказе, а биће нам потребни, јер има доста гостију који долазе из других градова, а место на коме правимо свадбу је удаљено од улице, на језеру. Нисам  решила ни питање фигурица, али хеј, венчаницу ће кројачица моћи да почне да шије тек недељу дана пре свадбе, па ако се не бринем због тога (за сад!), што бих око оваквих ситница? Мада, имам утисак да ће тај осећај почети за 10...9...8...

понедељак, 25. април 2011.

Нешто позајмљено: MakeUp by Dijana: Cat Eye

Кол'ко пара, тол'ко декора

Декор на свадби, шта ту има да се размишља - обучеш столице у сатенске сукњице, метнеш што већу машну преко, па столњаци до пода, па одозго нешто од тила, тафта, свиле, само да се сија! Е, онда кристалне вазе, па фрезије, орхидеје и слично, скупо, цвеће (или балони, који су постали ново цвеће) које се слаже уз машне и већ поменуте сукњице од (вештачког) сатена. ''И није неки избор'', размишљам наглас, док стојим у просторијама фирме која ради декорацију за свадбе, а продавачица/изнајмљивачица декорације ми хитро рече - како немате избора? Имамо их у боји фуксије, мандарине,  кобалтној, боји перунике и маховине. Дакле, мудрујем ја,  "у розе, плавој и наранџастој, љубичастој и зеленој?" - Не, него у фуксији, мандарини... стичем утисак да би 'просто' назване боје биле јефтиније.
ОК, а колико су само машне? Столице које имамо су сасвим фине, нема потребе за прекривањем. До сада још нико није желео да изнајми само машне, па не постоји цена за њих. Priceless. Најзад, младенци који су зашли на територију на коју нико још у Србији није - столице без сатенских фалтица, стра'ота!
   Следећа ставка - већ поменути балони. Углавном младенци узимају 5-6 за сто, као букет уместо цветних аранжмана (шта то одједном фали цвећу, where have all the flowers gone?), па бар 20-30 за сто на коме стоји торта, па се уплету уз стубове, а нарочито су популарна ''рајска врата''. ''Чему то служи'', питам ја и добијам одговор да младенци симболично прођу кроз та ''врата'' и онда им је живот ваљда рајски... можда имају мале рате на стамбени кредит и имају већу шансу да добију бинго, не знам, сад и ја лупетам, али од балона?! Као на отварању нове пословнице МекДоналдс-а. У реду су балони, али ови аранжмани су више overkill, плус, врата Раја, бољег слагања у браку и свеопштег благостања коштају цирка 50 евра. Балони пуњени хелијумом су 100 дин/комад, а они направљени од фолије су 300, а баш такви нам требају, јер, како иначе да удишемо хелијум после и певамо? Ако већ плаћам, хоћу да инхалирам (мислим да сам нашла нови статус за фејсбук)! :)
  Схватам да сам заборавила најбитније питање, колико коштају столњаци, али добијам одговор да они ''не држе столњаке'', то нам ваљда обезбеђује ресторан? Заузврат добијам благо разгорачене очи кад одговорим да не славимо у ресторану, већ на отвореном, у природи. 
   Разумем ја да се у Србији још увек није толико развило тржиште које подразумева шири избор декорације за прославе, али свака фирма која се тиме бави има апсолутно исти асортиман. То почиње да ме нервира, па се тиме вадим на тон мог данашњег писанија, ипак сам ја млада и мора да буде како ја хоћу - ал' мало сутра, јер не живим на Западу. Чак и моје DIY (Уради Сама) идеје овде падају у воду, јер
а) не можеш да нађеш потребан материјал осим ако не потрошиш озбиљну количину шушкавих новчаница 
б) одвојиш бар неколико дана, резервних табана и десетинак картица за градски превоз (алтернатива је повећана потрошња бензина/плина и губитак нерава у саобраћајном шпицу главног нам града) у Београду, јер само тамо можеш да се надаш да ћеш наћи нешто пристојно, а кад кажем главни град, мислим на Овчу, Борчу, Зрењанински пут, Видиковац и Земун, јер се тамо налази све што ми је икада требало. Један мали резигнирани уздах.
Мислим да ми нема друге, ово је моје ватрено крштење, па ако прође добро (има да анкетирам проверено искрене госте, мајке ми), правим свој блог, сајт, фирму за алтернативно декорисане свадбе. Хел јеа! Једино што имам утисак да ће ми посао ићи као борба против ветрењача, јер, будимо искрени, балони су прилично популарна ставка на српским прославама.


уторак, 19. април 2011.

Фрка око позивница


   Баш као што Палома Фејт речеOh this world is such a crazy place, It's all about the go go go. Време почиње да ме сустиже, имам толико планова, а све мање времена да остварим све што сам замислила, те хоћу овакве машнице, те онакве трачице, балоне и цветиће, кад оно - цврц! Има још месец дана (и кусур) до дана В (или С, како вам драго), а нисмо још ни текст за позивнице смислили!  Разговарали смо о томе, гледали цене, уздисали када на страним сајтовима наиђемо на ах-како-су-добре-и-што-до-ђавола-то-не-постоји-код-нас позивнице, сузили избор на 2-3 симпатичне и довољно неозбиљне да покажу наш бунт према класичним свадбама, а довољно пристојне да људи не пожеле да откажу своје присуство у ''том циркусу који су они (ми) замислили''
Наравно, размишљали смо и о handmade пројекту који би, по мојим проценама, јер бих ја била mastermind целе операције, значио превртање куће наглавачке, претраживање ормара за потрепштинама, старим материјалима, перлицама и знаш-оним-старим-колаж-папирима који су се мотали туда до пре пар недеља... месеци. Не смем да заборавим ни лепак, маказе, кончиће, канапчиће, тражење идеалног папира за штампање резултата мојих маштарија, бар онај од 200г, па фонт, јао фонт! Знате ли колико је тешко наћи занимљив ћирилични фонт? Пречешљала сам интернет уздуж и попреко, очи су ми испале од инсталирања разноразних ''словоликова'' (наиђох на тај назив на једном сајту, па рекох да поделим са вама) и на крају нађем пар интересантних, направим прототип, припремим за штампу, кад оно, испаде да би нас штампање коштало више него да изаберемо скупље позивнице у радњи (онлајн) него што смо првобитно планирали, рачунајући ту и штампање. Ох, економска слико Србије, убицо креативности! 
   На крају смо послали картице које Американци (и остали инглиш спикерс) зову save the date, које служе за то да људи имају у виду датум венчања, са обавештењем да позивнице следе ускоро, када се ми, младенци, најзад одлучимо и смислимо текст који нас неће бити блам да људи читају. Цена тог малог пројекта је била само пола сата времена, јер у данашње време сви, али баш сви (баке и деке, кућни љубимци), имају фејсбук или електронску пошту. И, овај, нисмо слали ништа кућним љубимцима, обећавам!
   И на крају - текст. На позивницама, јашта! Костур целе ствари ми је јасан - Он и она, тада и тада, ту и ту, али знате како увек можете да решите туђе проблеме, а своје никако? Е, па позивнице за свадбу спадају у ту категорију... или је мене задесила невиђена креативна блокада.
За ову прилику сам прикупила неке позивнице које су лежале свуда по кући, у старим књигама, међу старим сликама, било их је из '70-их, али и скорашњег датума. Помогле су ми да сагледам могућност остварења моје највеће ноћне море - правописних грешака и граматичких бесмислица ту, на том папиру који позива на битан догађај у нашим животима. ''Ти, као grammar Nazi, би свиснула'', рекао би мој драги и - вероватно би био у праву. 
   Помињане су цркве Св. Ђордја, пољубци, требали би, незнамо, дођи те и много тога још. А шта је са штампарским грешкама? Да, да, умем да претерујем, али ето детаља који ми је битан, не оптерећујем се превише око тога да ли ће ми хаљина имати овакав шав или онакву нијансу боје какву сам замислила и не желим да одступим ни милиметар од првобитне замисли, али come on, бар ово може бити како треба. Јер сам ја bridezilla, и ја тако хоћу. Гррр! :)
Елем, да се вратим на тему, поента целе приче, пре дигресије око правописне норме српског језика, била је у томе да не знам шта да напишем, а да то не буде пресликано са других позивница и потпуни клише - ''Испросио делија, јединицу ћерку у своје мајке'' или сентименталне риме о нашој љубави и предстојећем слављу. Назовите ме неромантичном, али стихови те врсте у овом случају ми се не свиђају и тачка. 
Осећам се као да треба да урадим домаћи, а мрзи ме, напољу је сунчано и топло, а деца се играју на улици... када мало боље размислим, напољу и јесте сунчано и топло... :)