понедељак, 25. април 2011.
Кол'ко пара, тол'ко декора
Декор на свадби, шта ту има да се размишља - обучеш столице у сатенске сукњице, метнеш што већу машну преко, па столњаци до пода, па одозго нешто од тила, тафта, свиле, само да се сија! Е, онда кристалне вазе, па фрезије, орхидеје и слично, скупо, цвеће (или балони, који су постали ново цвеће) које се слаже уз машне и већ поменуте сукњице од (вештачког) сатена. ''И није неки избор'', размишљам наглас, док стојим у просторијама фирме која ради декорацију за свадбе, а продавачица/изнајмљивачица декорације ми хитро рече - како немате избора? Имамо их у боји фуксије, мандарине, кобалтној, боји перунике и маховине. Дакле, мудрујем ја, "у розе, плавој и наранџастој, љубичастој и зеленој?" - Не, него у фуксији, мандарини... стичем утисак да би 'просто' назване боје биле јефтиније.
ОК, а колико су само машне? Столице које имамо су сасвим фине, нема потребе за прекривањем. До сада још нико није желео да изнајми само машне, па не постоји цена за њих. Priceless. Најзад, младенци који су зашли на територију на коју нико још у Србији није - столице без сатенских фалтица, стра'ота!
ОК, а колико су само машне? Столице које имамо су сасвим фине, нема потребе за прекривањем. До сада још нико није желео да изнајми само машне, па не постоји цена за њих. Priceless. Најзад, младенци који су зашли на територију на коју нико још у Србији није - столице без сатенских фалтица, стра'ота!
Следећа ставка - већ поменути балони. Углавном младенци узимају 5-6 за сто, као букет уместо цветних аранжмана (шта то одједном фали цвећу, where have all the flowers gone?), па бар 20-30 за сто на коме стоји торта, па се уплету уз стубове, а нарочито су популарна ''рајска врата''. ''Чему то служи'', питам ја и добијам одговор да младенци симболично прођу кроз та ''врата'' и онда им је живот ваљда рајски... можда имају мале рате на стамбени кредит и имају већу шансу да добију бинго, не знам, сад и ја лупетам, али од балона?! Као на отварању нове пословнице МекДоналдс-а. У реду су балони, али ови аранжмани су више overkill, плус, врата Раја, бољег слагања у браку и свеопштег благостања коштају цирка 50 евра. Балони пуњени хелијумом су 100 дин/комад, а они направљени од фолије су 300, а баш такви нам требају, јер, како иначе да удишемо хелијум после и певамо? Ако већ плаћам, хоћу да инхалирам (мислим да сам нашла нови статус за фејсбук)! :)
Схватам да сам заборавила најбитније питање, колико коштају столњаци, али добијам одговор да они ''не држе столњаке'', то нам ваљда обезбеђује ресторан? Заузврат добијам благо разгорачене очи кад одговорим да не славимо у ресторану, већ на отвореном, у природи.
Разумем ја да се у Србији још увек није толико развило тржиште које подразумева шири избор декорације за прославе, али свака фирма која се тиме бави има апсолутно исти асортиман. То почиње да ме нервира, па се тиме вадим на тон мог данашњег писанија, ипак сам ја млада и мора да буде како ја хоћу - ал' мало сутра, јер не живим на Западу. Чак и моје DIY (Уради Сама) идеје овде падају у воду, јер
а) не можеш да нађеш потребан материјал осим ако не потрошиш озбиљну количину шушкавих новчаница
б) одвојиш бар неколико дана, резервних табана и десетинак картица за градски превоз (алтернатива је повећана потрошња бензина/плина и губитак нерава у саобраћајном шпицу главног нам града) у Београду, јер само тамо можеш да се надаш да ћеш наћи нешто пристојно, а кад кажем главни град, мислим на Овчу, Борчу, Зрењанински пут, Видиковац и Земун, јер се тамо налази све што ми је икада требало. Један мали резигнирани уздах.
Мислим да ми нема друге, ово је моје ватрено крштење, па ако прође добро (има да анкетирам проверено искрене госте, мајке ми), правим свој блог, сајт, фирму за алтернативно декорисане свадбе. Хел јеа! Једино што имам утисак да ће ми посао ићи као борба против ветрењача, јер, будимо искрени, балони су прилично популарна ставка на српским прославама.
уторак, 19. април 2011.
Фрка око позивница
Баш као што Палома Фејт рече, Oh this world is such a crazy place, It's all about the go go go. Време почиње да ме сустиже, имам толико планова, а све мање времена да остварим све што сам замислила, те хоћу овакве машнице, те онакве трачице, балоне и цветиће, кад оно - цврц! Има још месец дана (и кусур) до дана В (или С, како вам драго), а нисмо још ни текст за позивнице смислили! Разговарали смо о томе, гледали цене, уздисали када на страним сајтовима наиђемо на ах-како-су-добре-и-што-до-ђавола-то-не-постоји-код-нас позивнице, сузили избор на 2-3 симпатичне и довољно неозбиљне да покажу наш бунт према класичним свадбама, а довољно пристојне да људи не пожеле да откажу своје присуство у ''том циркусу који су они (ми) замислили''.
Наравно, размишљали смо и о handmade пројекту који би, по мојим проценама, јер бих ја била mastermind целе операције, значио превртање куће наглавачке, претраживање ормара за потрепштинама, старим материјалима, перлицама и знаш-оним-старим-колаж-папирима који су се мотали туда до пре пар недеља... месеци. Не смем да заборавим ни лепак, маказе, кончиће, канапчиће, тражење идеалног папира за штампање резултата мојих маштарија, бар онај од 200г, па фонт, јао фонт! Знате ли колико је тешко наћи занимљив ћирилични фонт? Пречешљала сам интернет уздуж и попреко, очи су ми испале од инсталирања разноразних ''словоликова'' (наиђох на тај назив на једном сајту, па рекох да поделим са вама) и на крају нађем пар интересантних, направим прототип, припремим за штампу, кад оно, испаде да би нас штампање коштало више него да изаберемо скупље позивнице у радњи (онлајн) него што смо првобитно планирали, рачунајући ту и штампање. Ох, економска слико Србије, убицо креативности!
На крају смо послали картице које Американци (и остали инглиш спикерс) зову save the date, које служе за то да људи имају у виду датум венчања, са обавештењем да позивнице следе ускоро, када се ми, младенци, најзад одлучимо и смислимо текст који нас неће бити блам да људи читају. Цена тог малог пројекта је била само пола сата времена, јер у данашње време сви, али баш сви (баке и деке, кућни љубимци), имају фејсбук или електронску пошту. И, овај, нисмо слали ништа кућним љубимцима, обећавам!
И на крају - текст. На позивницама, јашта! Костур целе ствари ми је јасан - Он и она, тада и тада, ту и ту, али знате како увек можете да решите туђе проблеме, а своје никако? Е, па позивнице за свадбу спадају у ту категорију... или је мене задесила невиђена креативна блокада.
За ову прилику сам прикупила неке позивнице које су лежале свуда по кући, у старим књигама, међу старим сликама, било их је из '70-их, али и скорашњег датума. Помогле су ми да сагледам могућност остварења моје највеће ноћне море - правописних грешака и граматичких бесмислица ту, на том папиру који позива на битан догађај у нашим животима. ''Ти, као grammar Nazi, би свиснула'', рекао би мој драги и - вероватно би био у праву.
Помињане су цркве Св. Ђордја, пољубци, требали би, незнамо, дођи те и много тога још. А шта је са штампарским грешкама? Да, да, умем да претерујем, али ето детаља који ми је битан, не оптерећујем се превише око тога да ли ће ми хаљина имати овакав шав или онакву нијансу боје какву сам замислила и не желим да одступим ни милиметар од првобитне замисли, али come on, бар ово може бити како треба. Јер сам ја bridezilla, и ја тако хоћу. Гррр! :)
Елем, да се вратим на тему, поента целе приче, пре дигресије око правописне норме српског језика, била је у томе да не знам шта да напишем, а да то не буде пресликано са других позивница и потпуни клише - ''Испросио делија, јединицу ћерку у своје мајке'' или сентименталне риме о нашој љубави и предстојећем слављу. Назовите ме неромантичном, али стихови те врсте у овом случају ми се не свиђају и тачка.
Осећам се као да треба да урадим домаћи, а мрзи ме, напољу је сунчано и топло, а деца се играју на улици... када мало боље размислим, напољу и јесте сунчано и топло... :)
понедељак, 18. април 2011.
Бурме и ко би дао 1500 евра за њих?
Ја губим ствари. Губим кључеве, минђуше, гумице за косу, књиге и оловке, губим свеске, шнале, дискове, футролице, бочице, шминку и папире. Губим прстење.
Свесна сам да бих са бурмом морала бити пажљивија, али свеједно не бих желела да изгубим вољу за животом ако ми се икада деси да ми бурма нестане - небитно јесам ли је изгубила, неко ми је уз претњу пиштољем у мрачној уличици отео (пу, пу, пу!), појели је мољци или се спонтано дезинтегрисала. Зашто су онда људи спремни да дају читаве гомилице пара на пар бурми? Капирам да ти који те паре поседују, вероватно не држе те исте паре у гомилицама по стану, већ уредно, на картици, али поента је јасна - чему то?
а) Једном се удајем/женим - Океј, али у данашње време свашта можеш да очекујеш, видесмо Наташу и Дачу (eyeroll)
б) Имам гомилу лове и пар К евра ми не значи ништа - Ово је можда једини разлог који могу да поштујем, тешка срца, али поштујем.
в) Хоћу да покажем околини да сам се испрсио/ла за свадбу - нећу ни да коментаришем, нажалост, ово је чест разлог
г) Желим да имам лепу успомену на најлепши дан у свом животу - Хеј, ја се надам да је тај дан само почетак, не бих да ми то буде highlight брачног живота.
д) Заљубљени смо и не жалимо пара да покажемо да се волимо - Волим и ја, ал' не видим што је то туђа брига.
Могла бих да наставим, али се бојим да ће се ово претворити у чисто баљезгање. Данашња мода је да бурме морају да буду златне, али жуто злато је тако passé, сада је бело модни крик; ма ни бело није тако интересантно, ајд' да буде розе итд, итд.
Искрено речено, my humble eyes не разликују превише сребро и бело злато, а жигове одоздо немам навику да гледам, док ја нађем лупу или се прописно зачкиљим соколовим оком... превелика је то гњаважа.
Свесна сам да бих са бурмом морала бити пажљивија, али свеједно не бих желела да изгубим вољу за животом ако ми се икада деси да ми бурма нестане - небитно јесам ли је изгубила, неко ми је уз претњу пиштољем у мрачној уличици отео (пу, пу, пу!), појели је мољци или се спонтано дезинтегрисала. Зашто су онда људи спремни да дају читаве гомилице пара на пар бурми? Капирам да ти који те паре поседују, вероватно не држе те исте паре у гомилицама по стану, већ уредно, на картици, али поента је јасна - чему то?
а) Једном се удајем/женим - Океј, али у данашње време свашта можеш да очекујеш, видесмо Наташу и Дачу (eyeroll)
б) Имам гомилу лове и пар К евра ми не значи ништа - Ово је можда једини разлог који могу да поштујем, тешка срца, али поштујем.
в) Хоћу да покажем околини да сам се испрсио/ла за свадбу - нећу ни да коментаришем, нажалост, ово је чест разлог
г) Желим да имам лепу успомену на најлепши дан у свом животу - Хеј, ја се надам да је тај дан само почетак, не бих да ми то буде highlight брачног живота.
д) Заљубљени смо и не жалимо пара да покажемо да се волимо - Волим и ја, ал' не видим што је то туђа брига.
Могла бих да наставим, али се бојим да ће се ово претворити у чисто баљезгање. Данашња мода је да бурме морају да буду златне, али жуто злато је тако passé, сада је бело модни крик; ма ни бело није тако интересантно, ајд' да буде розе итд, итд.
Искрено речено, my humble eyes не разликују превише сребро и бело злато, а жигове одоздо немам навику да гледам, док ја нађем лупу или се прописно зачкиљим соколовим оком... превелика је то гњаважа.
Што ме доводи до поенте моје приче - шта фали сребрним бурмама? Осим тога што их златари ради профита крију као змија ноге уз фол причу да их људи неће... често не можеш наћи ни пар примерака да видиш како тај раритет, сребро, изгледа. У једној златари нису имали меру за мог драгог, остадоше краћи за 5-6 бројева, у другој нису ни имали сребро, кажу да раде само са златом, у том крају (мој родни град, мнооого гастарбајтера) се само то фура. Ваљда се све своди на оно - шта ће народ да каже.
Е, па народе, причај шта хоћеш, после младиних и младожењиних патика, љубичасте (или црне?) венчанице, једноставне, сребрне бурме ће бити као кварк у свемиру, ситница. А ми ћемо у здрављу да их носимо.
Нећу белу венчаницу!
Одбијам! Јок! Нема шансе!
Од малена говорим да ћу се удати у црном, на шта моја мама колута очима мислећи да се грубо шалим са њом, иако има модерна схватања. За њу је ипак венчање у белом права ствар.
Ја мрзим белу боју. Не поседујем чак ни беле чарапе. Кад мало боље размислим, бело чак није ни боја. У зависности од тога питате ли сликара или научника, добићете одговор да је бело одсуство свих боја или присуство свих боја. Бла.
Откад планирамо свадбу, ја се мучим око одлуке коју ћу боју изабрати, јер се сви згражавају мојим избором превидне црне, чак и пошто сам нашла податке о томе да је бела венчаница производ новог доба, те да су се раније, младе у Србији удавале у народним ношњама, а прве венчанице донете са Запада биле су црне, јер је то сматрано свечаном бојом. Ха! In your face, puritans! Али, авај. Мој драги се за сада не оглашава поводом тога, мислим да је њему свеједно, али жене... жене ми не дају мира. Не знам што је проблем да ја будем срећна у боји којој желим. Размишљам о компромису - љубичастој боји, тамној, наравно, али опет... срце ми каже да изаберем црну. Било је много предлога у вези целе операције ''венчаница'', на пример, другарица-кума рече: ''Па не мораш белу, што не сашијеш боју слонове кости, крем?'' Мени је све то исто - беличасто.
Наравно, хаљину шијем; не ја, већ шнајдерка, јер тако дугачку нигде не могу да нађем, изгледа да комерцијалне венчанице постоје за особе до 170 и кусур цм, а ми остале голе и босе да идемо! Ниси по ЈУС-у? Жао нам је. На интернету постоји триста чуда, али чик поручи нешто тако на невиђено, па узми у обзир царине, марже и сличне глупости. Јесам ли поменула да радимо са ограниченим буџетом? :) Наравно, сви имају буџет, чак и Доналд Трамп, али имајући у виду да људи просечно троше и по 5000 € на просечну свадбу, без неких претеривања, ми смо пионири у подухвату званом ''Уради сам, свадба издање'' за оквирно X пута мање пара. Нема потребе да се разбацујем цифрама, али заиста, већину ствари планирамо сами да одрадимо, храну, пиће, декорацију, осветљење, фризуру, шминку, цвеће, али то су све посебне ставке о којима вреди да се пише одвојено.
Од малена говорим да ћу се удати у црном, на шта моја мама колута очима мислећи да се грубо шалим са њом, иако има модерна схватања. За њу је ипак венчање у белом права ствар.
Ја мрзим белу боју. Не поседујем чак ни беле чарапе. Кад мало боље размислим, бело чак није ни боја. У зависности од тога питате ли сликара или научника, добићете одговор да је бело одсуство свих боја или присуство свих боја. Бла.
Откад планирамо свадбу, ја се мучим око одлуке коју ћу боју изабрати, јер се сви згражавају мојим избором превидне црне, чак и пошто сам нашла податке о томе да је бела венчаница производ новог доба, те да су се раније, младе у Србији удавале у народним ношњама, а прве венчанице донете са Запада биле су црне, јер је то сматрано свечаном бојом. Ха! In your face, puritans! Али, авај. Мој драги се за сада не оглашава поводом тога, мислим да је њему свеједно, али жене... жене ми не дају мира. Не знам што је проблем да ја будем срећна у боји којој желим. Размишљам о компромису - љубичастој боји, тамној, наравно, али опет... срце ми каже да изаберем црну. Било је много предлога у вези целе операције ''венчаница'', на пример, другарица-кума рече: ''Па не мораш белу, што не сашијеш боју слонове кости, крем?'' Мени је све то исто - беличасто.
Наравно, хаљину шијем; не ја, већ шнајдерка, јер тако дугачку нигде не могу да нађем, изгледа да комерцијалне венчанице постоје за особе до 170 и кусур цм, а ми остале голе и босе да идемо! Ниси по ЈУС-у? Жао нам је. На интернету постоји триста чуда, али чик поручи нешто тако на невиђено, па узми у обзир царине, марже и сличне глупости. Јесам ли поменула да радимо са ограниченим буџетом? :) Наравно, сви имају буџет, чак и Доналд Трамп, али имајући у виду да људи просечно троше и по 5000 € на просечну свадбу, без неких претеривања, ми смо пионири у подухвату званом ''Уради сам, свадба издање'' за оквирно X пута мање пара. Нема потребе да се разбацујем цифрама, али заиста, већину ствари планирамо сами да одрадимо, храну, пиће, декорацију, осветљење, фризуру, шминку, цвеће, али то су све посебне ставке о којима вреди да се пише одвојено.
Епизода у којој идемо у куповину у Београд
''Шта беше све постоји тамо?'' - Имаш ''Ушће'', па ''Имо Центар'', ''Делта сити'', нешто у Земуну, а ако стигнемо, можемо и до ''Пирамиде''. ''Аих, има да се накупујемо!''
Ал' не лези враже!
Паркирали смо ауто на Звездари, трамвајем ћемо брже и лакше кроз београдску гужву... yeah, right. Сат времена клацкања до Новог Београда, а онда су уследили сати голготе, улазака и излазака из милион радњи и радњица, овде немају тај број, овде немају ништа, онде имају све, ал' је све дупло скупље. Тако је било од поднева до шест поподне, кад смо се последњим мрвицама снаге довукли до ''Пирамиде'' и бам - у једној радњи нашли панталоне, кошуљу и new wave кравату за младожењу, плус у његовом броју, што није лако, с обзиром на то да је висок 205 цм и све ствари се углавном своде на то да су рукави 5 цм краћи, а панталоне као трофртаљке.
Овако нешто :)
Млада, тј. ја није ни покушавала да се малтретира тражењем разноразних керефека, знала сам шта тражим и шта желим и по цену општег зграњавања родбине купила ово:
Шта ли ће тек бити када виде љубичасту венчаницу?
Ресторан је диван, али...
Никада до сада нисам планирала своје венчање, али морам признати да је то прилично компликована ствар, нарочито у родном градићу мог драгог где све функционише по принципу овај зна оног, који зна оног трећег, који то ради, што мене излуђује, јер сам навикла на колику-толику професионалност, знате већ, пристојан пословни простор, пар бројева телефона, можда чак и сајт, али ово је нешто сасвим друкчије.
Видели смо диван, предиван простор за венчање, заправо ресторан са фантабулозном баштом, поплочаним стазицама, дивним травњацима, фонтаном која има мостић, около камичке, разноразно растиње, ма идила. Одемо ми тамо, менаџер ресторана нам сложи неки мени, углавном све класично (на моју жалост, ал' криза је, не жалим се), цена не делује лоше, али
- пиће се служи у оним флашицама од по 0.25l, као у кафићима и плаћа се онолико колико се попије. Цене - Кока-кола 100, пиво 110 дин, флашица киселе воде 70 дин. Мој мозак већ почиње да пишти као експрес-лонац од силних цифара које ми се множе у глави, размишљам колико су људи жедни у јуну месецу, кад упече сунце, рачунам, сабирам и капирам да ћемо проћи као боси по трњу.
- у башту се не износе ''лепи'' столови, већ стоје они постојећи, од прућа, у комплету са столицама, кафић фазон, немају никакву декорацију, мада могу да обезбеде неко цвеће у вазницама.
- знате, ми не изнајмљујемо ресторан, ви можете да изнајмите део баште или сале где ће се свадба одржати, али не може и једно и друго. То би значило да ће нам обичан, непозвани народ парадирати кроз башту/салу и слушати музику коју ми плаћамо и седети у другом делу баште/сале који није посебно одвојен. Дивота. No way, Jose.
Други ресторан је био траћење времена, лепо сређена сала, али башта није у функцији, а и газда би све то да прода, не би да се гњави са неком тамо свадбом, тако да... џабе сте кречили, тј. долазили да видите.
Трећи ресторан, на обали језера нам је био резервисан за ''план Ш'', ако све остало пропадне, јер је у стилу '80-их, није баш сређен, али башта је фина и пространа, а ми циљамо на то - свадбу на отвореном. Одемо ми тамо, премеримо оквирно све, замислимо како би изгледало - није лоше, али ресторан не ради у марту, када смо ми отишли тамо да извидимо ситуацију, а нигде ништа не пише, ни телефон ни адреса ни одговорно лице. Сетите се оне реченице с почетка - овај зна оног, који зна оног трећег... нађемо ми Мику, Жику, Перу, састанемо се са чиком који је одговоран за ресторан, да би нам он сервирао отприлике исту причу као у првом ресторану, може се изнајмити део сале или баште, али не и једно и друго, јер се њима не исплати... ми се погледамо, јер никада нисмо видели више од 10-ак људи тамо... но, добро. Још једна прецртана ствар на списку.
Четврти је могао да прими само 50-ак људи и то максимално, башта је сувише мала, бла, бла...
У нама се пробудила првобитна идеја о изнајмљивању једног финог острва на језеру изван града, предивно, бајковито место, са мостићем који води до самог острва, шљунком насута обала, дивна, подшишана трава, али авај, нема склоништа од кише, а тоалет је у ауто-кампу, 40м даље. Власник је, додуше, веома способан и предусретљив човек, па нам је дао идеју за опцију на коју смо ми потпуно заборавили - што нас доводи до најбитнијег дела приче...
На градском језеру постоји мали залив, а у њему плато, пар метара од саме плаже са кафићем који има велику тенду, посебно место за стејџ, такође покривен, шанк, тоалет, све! Идеално за рокенрол свадбицу какву желимо, па ми решисмо да загриземо метак и изнајмимо тај простор. Сада по нету тражим бајалице за призивање лепог времена, јер повратка нема - 11. 06. 2011. је дан Д.
Видели смо диван, предиван простор за венчање, заправо ресторан са фантабулозном баштом, поплочаним стазицама, дивним травњацима, фонтаном која има мостић, около камичке, разноразно растиње, ма идила. Одемо ми тамо, менаџер ресторана нам сложи неки мени, углавном све класично (на моју жалост, ал' криза је, не жалим се), цена не делује лоше, али
- пиће се служи у оним флашицама од по 0.25l, као у кафићима и плаћа се онолико колико се попије. Цене - Кока-кола 100, пиво 110 дин, флашица киселе воде 70 дин. Мој мозак већ почиње да пишти као експрес-лонац од силних цифара које ми се множе у глави, размишљам колико су људи жедни у јуну месецу, кад упече сунце, рачунам, сабирам и капирам да ћемо проћи као боси по трњу.
- у башту се не износе ''лепи'' столови, већ стоје они постојећи, од прућа, у комплету са столицама, кафић фазон, немају никакву декорацију, мада могу да обезбеде неко цвеће у вазницама.
- знате, ми не изнајмљујемо ресторан, ви можете да изнајмите део баште или сале где ће се свадба одржати, али не може и једно и друго. То би значило да ће нам обичан, непозвани народ парадирати кроз башту/салу и слушати музику коју ми плаћамо и седети у другом делу баште/сале који није посебно одвојен. Дивота. No way, Jose.
Други ресторан је био траћење времена, лепо сређена сала, али башта није у функцији, а и газда би све то да прода, не би да се гњави са неком тамо свадбом, тако да... џабе сте кречили, тј. долазили да видите.
Трећи ресторан, на обали језера нам је био резервисан за ''план Ш'', ако све остало пропадне, јер је у стилу '80-их, није баш сређен, али башта је фина и пространа, а ми циљамо на то - свадбу на отвореном. Одемо ми тамо, премеримо оквирно све, замислимо како би изгледало - није лоше, али ресторан не ради у марту, када смо ми отишли тамо да извидимо ситуацију, а нигде ништа не пише, ни телефон ни адреса ни одговорно лице. Сетите се оне реченице с почетка - овај зна оног, који зна оног трећег... нађемо ми Мику, Жику, Перу, састанемо се са чиком који је одговоран за ресторан, да би нам он сервирао отприлике исту причу као у првом ресторану, може се изнајмити део сале или баште, али не и једно и друго, јер се њима не исплати... ми се погледамо, јер никада нисмо видели више од 10-ак људи тамо... но, добро. Још једна прецртана ствар на списку.
Четврти је могао да прими само 50-ак људи и то максимално, башта је сувише мала, бла, бла...
У нама се пробудила првобитна идеја о изнајмљивању једног финог острва на језеру изван града, предивно, бајковито место, са мостићем који води до самог острва, шљунком насута обала, дивна, подшишана трава, али авај, нема склоништа од кише, а тоалет је у ауто-кампу, 40м даље. Власник је, додуше, веома способан и предусретљив човек, па нам је дао идеју за опцију на коју смо ми потпуно заборавили - што нас доводи до најбитнијег дела приче...
На градском језеру постоји мали залив, а у њему плато, пар метара од саме плаже са кафићем који има велику тенду, посебно место за стејџ, такође покривен, шанк, тоалет, све! Идеално за рокенрол свадбицу какву желимо, па ми решисмо да загриземо метак и изнајмимо тај простор. Сада по нету тражим бајалице за призивање лепог времена, јер повратка нема - 11. 06. 2011. је дан Д.
Како је прошло заказивање венчања
Данас смо заказали венчање. То ствар чини много извеснијом, помислила сам, док смо чекали испред канцеларије матичара, након што сам прописно прозверала около, нашла тајни пролаз (заградили га, душмани!), исчуђавала се како су врата на неким канцеларијама нижа од 180 цм и дивила се бумбару који се врзмао око прозора. Увек сам се дивила старим зградама, каква је зграда Општине, па ми је то истраживање убило време док смо чекали. Мој драги је све време пристојно стајао испред врата, као велики :)
Благи осећај лептирића у стомаку изванредно убија бирократија и силна папирологија - у једном тренутку ми је постало смртно досадно, мада не знам ни шта сам очекивала од самог чина заказивања венчања, потписали смо записник и то је било то, осим што смо били прекорени јер желимо да се венчамо у 18 часова, неки пар се истога дана венчава у 13, па није у реду да матичарка седи цело поподне у 'ладној просторији док нас чека. За време тог говора, ја у себи вичем: ''ОМГ (морам да се решим тога), жено, па она то ради за паре, а не из добре воље!'' и приде колутам очима (опет у себи, јер сам пристојно чељаде), али ме заправо боли уво, јер је записник већ потписан и тамо пише у 18, done deal, you silly woman!
Благи осећај лептирића у стомаку изванредно убија бирократија и силна папирологија - у једном тренутку ми је постало смртно досадно, мада не знам ни шта сам очекивала од самог чина заказивања венчања, потписали смо записник и то је било то, осим што смо били прекорени јер желимо да се венчамо у 18 часова, неки пар се истога дана венчава у 13, па није у реду да матичарка седи цело поподне у 'ладној просторији док нас чека. За време тог говора, ја у себи вичем: ''ОМГ (морам да се решим тога), жено, па она то ради за паре, а не из добре воље!'' и приде колутам очима (опет у себи, јер сам пристојно чељаде), али ме заправо боли уво, јер је записник већ потписан и тамо пише у 18, done deal, you silly woman!
Пријавите се на:
Постови (Atom)